Đino, Beba i Liska

 

U mojoj priči ispreplitani su životi 3 psa.

 

Kada sam imala 10 godina, uspela sam da nagovorim roditelje da mi kupe štene epanjel bretona, jer sam, videvši jedno takvo štene u parku, pomislila da je to najlepši pas na svetu. Dobila sam novog prijatelja i člana porodice u vidu oranž-belog šteneta kome sam dala ime Đino. Uslov da dobijem Đina bio je da živi sa dedom u stanu, jer je deda živeo sam i imao je bolje uslove za njega. 14 godina je Đino svojom veselom, razdraganom pojavom, uvek punom života, ulepšavao naš i dedin život. Nažalost, sa toliko godina, počeo je nekako da vene. Odlučili smo da ga razveselimo tako što ćemo mu uzeti društvo. Moji roditelji se nisu slagali sa tim, tako da sam ja, u nedostatku finansijskih sredstava i dedinom nemogućnošću da se stara o malom štenetu, u dogovoru sa dedom odlučila da udomim odraslog psa sa ulice. Gledali smo zajedno slike na ORCA sajtu i oboma nam se mnogo svidela preslatka ženkica mešanca patuljastog pinča (deda je imao sličnu takvu kucu kad je bio mlad). Kada sam otišla da je vidim uživo, ispostavilo se da devojka koja je našla živi u zgradi do moje. Ispričala mi je da je tu ženkicu našla u snegu, promrzlu i gladnu ispod kola. Morala je tri dana da joj ostavlja hranu, jer ova nije smela da izađe odatle, bila je prestrašena i pregladnela. Kada je uspela nekako da zadobije njeno poverenje, odvela je kući kod svoje dve kuce koje je na sličan način kod sebe udomila. Međutim, njih dve nikako nisu prihvatale Bebu (tako joj je dala ime) i morala je da je da na usvajanje. Posle nekoliko dana upoznavanja, odvela sam je kod dede. Đino je bio oduševljen, ona se prilagodila novoj sredini, ali problem je nastao kada je dobila teranje. Deda nije mogao da izađe na kraj sa njihovom jurnjavom po kući I, kao privremeno rešenje, odlucili smo da je uzmemo kod nas u stan. Mama i sestra su bile oduševljene, dok je tata (koji je oduvek bio protiv držanja psa u kući) jedva pristao i to zato što je mislio da će ubrzo da se vrati kod dede. Međutim, posle mesec dana, koliko je trajalo teranje, mi smo se SVI (I, naravno, tata) toliko vezali za nju i toliko oduševili njom da nismo mogli da je vratimo dedi. Naravno, deda je insistirao da je vratimo nazad. U sred te gungule oko `starateljstva` naše princeze, nas dragi Đino se razboleo i uginuo. Svi smo bili veoma potrešeni, deda mi je rekao da ne može da podnese da bude sam, nije jeo, spavao…

 

Posle predivnog iskustva sa našom Bebom, odlušila sam da usvojim još jednu odraslu ženku. Deda se složio sa tim. Na isti način kao i za Bebu, otišla sam na ORCA sajt, videla sliku simpatične bele ženke po imenu Liska, otišla i uzela je istog dana. Iako je bol za Đinom bio još uvek svež, deda je lepo prihvatio Lisku, a ona se vremenom `potrudila` da mu svojski uđe pod kožu.

 

Tako smo igrom slučaja u svoj život uveli ove dve predivne ženke. Od tada je prošlo skoro godinu dana i one ne prestaju da nas oduševljavaju. Navikle su se na život u stanu bukvalno za jedan dan, znale su već kad su došle (verovatno sa ulice) šta znači –ne-, -na mesto-, -dođi-... Nije uopšte bilo potrebe za nekim dodatnim vaspitanjem, jer one kao da su pune mudrosti. Nikada ne jedu po parku, nikada ne mole za stolom, laju samo kada brane kuću, veoma su druželjubive prema psima, a oprezne sa nepoznatim ljudima. Odane su, privržene, osećajne, poslušne, razigrane, ponekad mi prosto izgleda nestvarno koliko su toga same shvatile. Imaju veliki strah od toga da ne budu ostavljene i prate nas u stopu, čini mi se kao da se iz sve snage trude da nam se svide, samo da ih ne napustimo. Naravno, to je poslednja stvar koju bih mogla da uradim. Veoma su drage, svojom iskrenom ljubavlju, beskrajnom vernošću i neizmernim poštovanjem vas `nateraju` da ih bezuslovno i zauvek zavolite. Zaista nisam ni sanjala da bi odrastao pas sa ulice bio savršen izbor i jedno od najdivnijih iskustava. Nije mi ni u jednom trenutku bilo žao što ih nisam uzela dok su bile štenci, žao mi je samo što sam propustila prvih par godina njihovog života. Jer, svaki minut sa njima je minut ispunjen osećanjem da vas neko voli sa svim vašim vrlinama i manama, poštuje, živi za vas i, čak iako ne oseti ni hiljaditi deo svega onoga što vam pruža, ono će i dalje biti vaša verna senka i drugo srce koje kuca za vas.

 

U nadi da će moja priča doprineti da bar još jedna divna kuca sa ulice nađe sebi dom u kome će moći da dobije i pruži ljubav…

 

Jelena Švabić