Suzan Miranda - trudna kuca

 

Suzan je kučka koja nije imala dom, bila je trudna kad sam je videla prvi put. Veoma se plašila ljudi, nije mogao niko da joj priđe, pobegla bi odmah, savijajući se u strahu, iako joj je bilo potrebno maženje, htela je da je neko mazi. Donela sam joj mleko i odstupila... Popela sam se kući u stan i gledala je sa terase kako pije to mleko. Bila je toliko gladna. Sledećeg dana se vratila, i nije više bila trudna... I dan za danom sam joj donosila mleko i hranu. Dala mi je da je mazim, samo meni.

 

Pokazala mi je svoju bebu devojčicu, tako slatku. Čula sam priču da je rodila dvanaest malih kučića i ljudi su ubili sve sem ove jedne. Bila sam toliko ljuta na ljude. Ljudi obično ne ubijaju svoje bebe samo zato što postoji mnogo živih ljudi. A zar ih nema mnogo?

 

 

Jednom sam išla u kupovinu, malo dalje od kuće, i Suzan me je pratila, ostavivši svoju bebu samu. (Mada je sve bilo u redu) Jedan pas je usput zalajao na Suzan i ona se, naviknuvši, povila i ustuknula, krenula da beži ponizno i uplašeno. Videvši sve to ja sam malo viknula na tog psa krenuvši preteći ka njemu time pokazujući Suzan kako ima prijatelja i nije više ugrožena, a ni podređena svakome. I ona je za mnom krenula ka tom psu slobodnije nego ikad, i onda je okrenula glavu ka meni, gore, i tako se radosno i zahvalno osmehnula i zamahala repom.

 

Posle nekog vremena par ljudi iz naselja su je udomili zajedno sa njenom ćerkicom, i moju Suzan su nazvali Bella. Ja je i dalje zovem Suzan kao oduvek. Danas su oboje dobro i beba je odrasla, ljudi su divni i dobri prema njima, imaju dvorište i Suzan danas nema više straha od ljudi.

 

Priču nam je poslala Emilija Vitas