Vladek

 

Neko je stajao naslanjajući se na zid, skroz sam i preplašen, toliko mršav i mali. Bio je to napuštena beba mačkić. Bio je toliko mršav videla sam i osetila kosti ispod krzna. Jadno dete. Setila sam se onih slika iz kampova gde su ljudi bukvalno bili hodajući skeleti. Bio je stvarno uplašen i slab mačorčić, pa sam mu dala malo sira i mekog hleba, smirio se, i gledao me je kao nekog zaštitnika, sa svojim velikim zelenim okicama, i dalje punim straha.

 

Odnela sam ga kući. Htela sam da ga nazovem po nekome poznatom ko je preživeo glad i prvo ime koje mi je palo na pamet je bilo Vladek. Jeo je i pio mleko, sav se razdivljao, hodao je malo... I kad je prvi put tako slobodno prohodao videla sam kako mu je koža i krzno upala kod pelvisa tako da mu se oblik maltene celog pelvisa video. Poslednjeg dana je mjaukao tražeći da ga uzmem i mazim ga, očajnički mu je bilo potrebno, ali ja sam mu govorila "Ostavi me" igrajući igricu ili nešto slično, kao da u tom trenutku on mene ometa, brzo je shvatio da je nepoželjan u trenutku i otišao u kupatilo iza veš mašine. Bilo mi je veoma žao kad je majka par sati kasnije otkrila njegovo usmrdelo telo iza mašine...

 

Osećala sam se tako bedno što ga nisam mazila kad je to od mene tražio. Ali bar iz svake greške učim da je više nikad ne napravim.

 

Priču nam je poslala Emilija Vitas