Molder i Skali – bebe grlice

 

Jednog proleća/leta sam našla grlicu u travi pred svojom zgradom kako pokušava da nagovori svoju, već veliku bebu, da poleti. Ali beba grlica baš nije mogla da se digne sa zemlje uopšte. Jurila sam je jer je bežala trčeći kako je mogla, i uhvatila sam je i odnela kući iako sam u tom periodu imala ljubimca mačku.

 

Shvatila sam brzo da se moja mačka plaši grlice, pogotovo kad podigne krila, a to je i grlica shvatila pa nije bilo problema ni da ih ostavim oboje slobodne. Bilo je toplo i sunčano vreme pa sam grlicu ostavljala slobodno na podu terase, sa vodom i hranom. Par dana od kad sam je našla samo je nestala, odletela je sa terase.

 

Sledećeg leta se vratila, sletela je na ivicu terase. Nisam je odmah prepoznala, ali se gotovo nije plašila kad sam joj prišla blizu. Par dana sam joj stavljala pšenicu. Počela je da dolazi sa još jednom grlicom i od tada su te dve grlice dolazile uvek zajedno.

 

Posle nekog vremena planirale su da naprave gnezdo, na našoj terasi, na nesigurnom mestu, pa sam morala da ih teram odatle, najzad im je bilo hitno da naprave gnezdo i izlegu jaja, pa su napravile gnezdo, više kao obeležili granicu, sa par grančica u jednoj od žardinjera sa cvećem. Izlegle su dva jajeta, jedno jedan dan drugo sledeći dan. Bila sam jako radoznala (kao i moja baka) i pošto su nam jaja bila na dohvat ruke, veoma dostupna, uzimali smo ih da ih vidimo i osetimo. Moja majka nas je obe grdila, ali grlice nisu odbacile jaja kao što se majka plašila. Ležale su na jajima smenjivajući se, skoro non stop bi jedna ležala na jajima dok bi druga bila negde hraneći se i nabavljajući hranu za ovu drugu koja je ležala.

 

Za petnaest dana su se izlegla dva gola ptića, tako ružna a tako slatka. Prvih par momenata su im oči bile zatvorene i nisu mogli da drže glave, vratovi su puštali da glavice samo idu levo desno naslanjajući se nezgodno na tela ptića. Dan za danom su rasli i prolepšavali se, veoma brzo. Grlice roditelji su ih hranili i smenjivali se u ležanju na njima još uvek, ali sad nisu više bili non stop u gnezdu. Pogotovo kad se desilo par puta da uveče dolazi oluja, kiša i vetar. Tad bi moja majka unela celu žardinjeru sa gnezdom i ptićima u sobu zaštitivši ih od kiše i mogućeg pada sa terase. A bili smo na drugom spratu. Rano ujutro bi se moja majka probudila i otišla do terase da vrati žardinjeru sa ptićima, i tamo bi zaticala prestravljenog roditelja grlicu koja bi se pitala gde su njeni ptići. Ali sve je bilo u redu kad bi moja majka vratila žardinjeru sa zdravim nepovređenim ptićima koji nisu ni pojma imali šta se desilo...

 

Za još petnaest dana od izleganja, dve bebe grlice su već bile potpuno obučene u perje i dovoljno velike da počnu da se same šetaju po ivici terase. Kad sam videla da su izašli iz žardinjere po prvi put uplašila sam se, znala sam da to znači da će odleteti i ostaviti me... Uhvatila sam ih i unela u stan ne želeći da se pomirim sa činjenicom da bebe više nisu bebe već deca kojima je vreme da polete... Posle kratkog vremena, morala sam da se pomirim sa time, i vratila sam bebe grlice na ivicu terase, pustivši da strpljivi roditelji nateraju svoju decu da polete...

 

Ali to nije bio kraj priče. Grlice su se vraćale kod nas na terasu i prozor da jedu i piju, i ne samo to, nego i da se sunčaju i slušaju kako moja majka i ja vežbamo violinu. A znale bi ponekad i da uđu u sobu i prošetaju čak daleko od prozora i vrata terase, gegajući se graciozno tražeći hranu. Znale su tačno da je sva hrana koju sipamo majka i ja njihova i kad bi neki golub došao da jede tu hranu, oni bi je žestoko branili osećajući puno pravo na tu hranu. Čak iako su golubovi mnogo veći od grlica i dolazili su u većim grupama, viđala sam kako dve male grlice biju žestoku bitku i uvek pobeđuju.

 

Godine su prošle i danas se uvek nađe pšenica na terasi i prozoru i par ili više NAŠIH grlica da je jedu.

 

Priču nam je poslala Emilija Vitas.