Priča o Erichu Cartman

 

Još jedna žrtva

 

Još jedna životinja koju sam "pokupila sa ulice", kao što bi rekao svaki veterinar koji me zna, i verujte mi - MNOGO veterinara u Beogradu me zna dobro. Ponovo sam dopustila da me grde za pokušaj da spasem još jedan život...

 

Jednu veliku crnu mačku su očigledno udarila kola i samo ostavila da se trza i pati na sred puta. Po meni to nije delo koje dozvoljava ljudima da kažu da su bolji od životinja. Koliko znam, veoma malo ljudi bi pomogli životinji, znam da bi mnogo životinja pomoglo čoveku. Bar znam da vas životinja ne bi udarila kolima i nastavila da vozi.

 

Vozila sam se sa prijateljem vraćajući se kući, u Beograd. Već smo bili blizu. Videla sam mačku kako leži na putu, nepokretnu, ali nisam mogla da znam da li je mrtva ili živa. U jednom trenutku sam osetila nešto snažno, da treba da stanem i vratim se da pomognem mački. I bila je JOŠ UVEK živa, i šanse su izgledale veoma zastrašujuće. Bilo je kao gledati veliko crno parče krzna sa sitnom nežnom šapom koja se trza. I trčala sam ka mački, bez obzira na kola koja su išla ka meni, nisu hteli da stanu a ja sam bila na njihovom putu, pokušavali su da prođu oko mene i sve to me je totalno zbunilo do neizdrživog. Trubeli su na mene što sam klečala nad macom ispred njih na sredini trake. Znala sam samo da ako je maci povređena kičma ne bi trebalo da je pomeram, da bi trebalo da se sklonim odatle što pre, takođe, ali baš su me blokirali trubeći nervozno. Dok mi prijatelj nije viknuo sa trotoara da se sklonim, nisam mogla da se mrdnem nikako. Onda sam uhvatila macu i pobegla na trotoar spuštajući je što nežnije na asfalt. Bio je ogroman mačor, i težak. Oči su mu bile fiksirane i prestrašene, disao je kratko u trzajevima i bolu, jezik mu je bio obešen i krvav jer je mačor dosta iskrvario iz usta, po putu, trotoaru i meni.

 

Od početka sam mislila sve najgore, od početka moj zadatak je bio da ostanem sa njim do kraja, da mu pomognem da se oseća što je bolje moguće u toj okolnosti. Ali počelo je da mu biva bolje, počeo je i da ustaje sam i bori se, koliko toliko, protiv mene. Odvezli smo ga do veterinarske ordinacije. Na putu mu je bilo već toliko bolje da je pokušavao da me divljački izubija, siktao je na mene i pretio kandžama i zubima pošto sam ga držala u krilu u krpi. Ja sam se borila da ne dobijem gadne povrede držeći mu krpu preko glave i nežno mu spuštajući glavu. Kad smo stigli pozvali smo veterinara koji je morao da dotrči jer je bilo već kasno veče. Dobila sam ogroman račun ali mačoru je bilo bolje, i to je sve što je zaista važno.

 

Šta se stvarno dogodilo sa mačorom je da je dobio udarac u glavu i pregrizao svoj jezik. Nije imao nikakvo krvarenje u stomaku ili grudima. Imao je samo potres mozga od kog se oporavio i pušten je natrag na slobodu u svoje naselje posle nedelju dana boravka u kavezu i injekcija.

 

Tekst sastavila Emilija Vitas